Želje nisu neostvarive

Zovem se Julijana Kočiš, iz Sombora sam i od rodjenja Ĺľivim sa teškim posledicama cerebralne paralize. Ne mogu da se sluĹľim ni nogama, ni rukama, jedino glavom. I pored svega još kao dete imala sam jako izraĹľenu zelju da učim i saznajem nove stvari, ali se nisam mogla redovno školovati, jer tadasnji sistem nije pruĹľao mogućnosti za to. To me nije sprečilo da se sama obrazujem uz pomoć moje majke. Tako sam sa 22 godine dobila od bake na poklon pisaću mašinu, na kojoj sam, drĹľeći u ustima za to specijalno napravljen plastični štapić duĹľine 20 cm, veĹľbala i savladala daktilografiju.

Ali bez obzira na sve to, kao osoba sa teškim telesnim invaliditetom nisam imala mnogo mogućnosti za napredak i usavršavanje znanja, vezanog za oblasti koje su me zanimale. Kada je tehnika uznapredovala i kada su kompjuteri postali deo naše svakidašnjice, moja velika Ĺľelja je bila da ga i ja posedujem. Drugih Ĺľelja nisam ni imala, jer prostorne prepreke su me uvek delile od onoga sto se dešavalo u svetu i što je druge ljude činilo srećnim.

Kada nas Ĺľivot satera u ugao iz koga mislimo da nema izlaska, uvek se pojavi neka svetlost koja nam da novu nadu...

U to vreme, pre skoro godinu dana, moja osamdesetogodišnja majka nije mogla više da mi pomaĹľe zbog bolesti. Ja sam uključena u projekat Od alternative do standardizacije, Centra za samostalni Ĺľivot invalida Srbije i dobila personalnog asistenta. Moj Ĺľivot je postao mnogo radosniji i kvalitetniji.

Sve ovo pričam zato što je to bio put koji me vodio do kompjutera. Ideja, kako do kompjutera, potekla je od mog personalnog asistenta. Dogovorile smo se da ćemo dati oglas u novine, ako neko Ĺľeli da pokloni kompjuter, mi ćemo ga rado primiti!!! Sticajem okolnosti u Somborskim oglasima rade prijatelji moje asistentkinje. Napisali su kratak oglas i mi smo čekale...Kasnije smo saznale, da taj oglas nikada nije objavljen, ali je moja Ĺľelja tim tekstom stigla do njihovih srca i oni su napravili tajni plan, za koji mi nismo znale.

Prošlo je moĹľda mesec dana, kada mi je personalna asistentkinja donela vest, a ja nisam mogla da verujem. Javljeno mi je da kompjuter treba da se „doseli“ na moj radni sto! Sve je to izgledalo kao san. Ali taj je san bio stvarnost zaslugom dva mlada, humana čoveka, koji su odlučili da ovim gestom ispune jedan moj cilj. Oni su Ĺľeleli da ostanu anonimni i to govori u prilog njihovoj skromnosti. Moja radost zbog kompjutera je time veća, što znam da postoje i takvi dobri ljudi, kojima ću biti zahvalna do kraja Ĺľivota. Moje udruĹľenje za cerebralnu i decju paralizu iz Sombora mi je omogućilo obuku, koju sam ja vrlo brzo i vešto savladala.

SluĹľim se specijalnim mišem, kojim upravljam bradom, a na tastaturi primenjujem isti sistem kao na pisaćoj mašini. SluĹľim se elektronskom postom, dostupne su mi vesti iz celog sveta, kontaktiram sa mojim prijateljima MSN- om i SKYPE -om, sluĹľim se WORD programom, a naravno slušam i muziku, ponekad pogledam neki zanimljiv CD, dobila sam prozor u svet, pa se sada i osećam kao gradjanin sveta, jer koristeći internet, više ništa što Ĺľelim znati nije skriveno od mene.

Evo ovo je moja priča i drago mi je da sam je mogla podeliti sa svima koji je budete čitali. Radovalo bi me kada bi i drugi imali slična iskustva. Moj Ĺľivot je sada puno sadrĹľajniji i kvalitetniji.

2008-04-24

1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | 32 | 33 | 34